Фото: Лесте
Село Свилош смештено је на данашњем путу између Фрушке горе и Дунава. У римско време, на његовом месту налазила се одбрамбена зона, добро повезана са великим римским градовима Сирмијумом и Басијаном. У периоду између 1976. и 1983, археолози Војвођанског музеја и Покрајинског завода за заштиту споменика културе, са кустоскињом Мирјаном Маријански Манојловић на челу, ископавали су римско гробље у атару села, на локалитету Крушевље.
Истражена некропола потиче из 3. и 4. века нове ере, док насеље чији су становници сахрањивани на њој још увек није пронађено. Анализа покретног археолошког материјала из гробова показује сличност са некрополама из Бешке и Мађарске, што говори о својеврсном културном јединству иначе врло хетерогеног становништва ових простора.
Део артефаката из ове некрополе изложен је на сталној поставци Музеја, а у депоима се крију и неки којима до недавно није посвећивана нарочита пажња. Међу њима је и импресивни крчаг у облику кокошке пронађен у девастираном гробу 48а. Овај гроб откривен је 1980. године, након што су завршена археолошка ископавања за ту сезону, и то баш на месту где је стајао шатор археолошке екипе. Претпоставља се да су једна перла од кречњака, једна наруквица од бронзе и крчаг у облику кокошке, били део овог гроба.
Крчаг је израђен од црвено печене глине и премазан маслинастом глеђу. Висок је 19 цм. Дно крчага је удубљено, трбух биконичан, а врат извијен. Поседује дршку тракастог облика, а изливник му је обликован у виду горњег дела тела кокошке. На трбуху се налази проширени део који представља крила, док ромбоидни урези на врату посуде евоцирају кокошије перје. Осим чињенице да је ова посуда изванредно дело примењене уметности, у њој треба тражити и симболичко значење. Није чудно што је пронађена у гробу, јер је кокошка у грчко-римској митологији имала хтонска својства – својства везана за подземни свет.
Кокошка је вероватно доместификована пре око 7.500 година, али се сматра да је важан део исхране постала тек у римском периоду. Физички остаци налажени при археолошким истрађивањима – кокошије кости и љуске јаја, најјаснији су доказ да су кокошке гајене од неолита до данашњих дана.
У неким културама оне су свете животиње – кокошка је она која увек бди над својим јајима, те стога симболише плодност и материнство. Пожудни петао често је симбол мушкости, а понегде добри дух који је у вези са космичком борбом таме и светлости (у зороастријанизму). Римљанима су кокошке биле важне за прорицање исхода ратних сукоба. Оне су пратиле римску војску, и њихово понашање се помно посматрало уочи битака – сматрало се да добар апетит ових животиња указује на будућу победу. Неретко се проналазе представе борбе петлова, нарочито на фрескама или мозаицима, што указује на постојање и овакве праксе – чувен је мозаик из једне помпејанске куће из 1. века нове ере.
Пилетина је за Римљане била деликатес, а познато је да су омлет и пуњено пиле управо њихове кулинарске иновације. Постоје подаци да су римски пољопривредници развили методу товљења пилића – хранили су их хлебом потопљеним у вино или масом од семена кумина, јечма и масти, да би касније открили и да кастрација изазива гојење петлова.
Бројни артефакти са представом кокошке који потичу из римског времена, указују на то да је кокошка имала много већу улогу осим прехрамбене, те да је била довођена у везу са божанствима попут Меркура, или идеалима попут мушке снаге, изобиља и добре среће. Прикази ове животиње појављују се на личним предметима много чешће него на монументалним, институционализованим уметничким делима. Није неуобичајено да се птице појављују заједно са боговима: Зевс/Јупитер са орлом, Атена/Минерва са совом, Аполон са гавраном, а Хермес/Меркур са петлом. С тим у вези, логично је да је кокошка својим раскошним и неретко колоритним изгледом, као и агресивним понашањем и мајчинском природом, брзо заузела своје место у сложеном грчком религијском систему. Сам Меркур вероватно је био староиталски бог, који се у једном тренутку стопио са грчким Хермесом, па му је већ почетком 5. века п. н. е. подигнут храм на једном од римских брежуљака – Авентину. Меркур је и бог-гласник (гласник зоре), па је вероватно да се петао доводио у везу са њим управо у овом смислу. Такође је и заштитник трговине, те симбол просперитета, а у комбинацији са функцијом заштитника стада његов значај прелива се и у област пољопривреде. Осим тога, Меркур је и псхихопомп – онај који прати душе на други свет. Као такав, овај бог (у грчкој варијанти) први пут се помиње у Одисеји, и јавља, између осталог, и на керамичким вазама које су имале функцију гробних ознака.
Познато је да је кокошка стављана уз покојнике као гробни дар или својеврсна жртва боговима, како би према упокојеном били милостиви. На исти начин, јаја су имала важну улогу у фунерарном ритусу – било да су конзумирана пре полагања покојника у земљу, или стављана у гробове као симбол новог живота. Симболику крчага у облику кокошке из девастираног гроба 48а из некрополе у Свилошу треба управо посматрати у овом контексту.
мр Тијана Станковић Пештерац, виши кустос, археолог
